"Ako nema Boga, sve je dopušteno..." (F.M. Dostojevski, Braća Karamazovi)

Nemam nameru da ulazim u filozofske i religijske teme i diskusije, kako bi se moglo pomisliti na osnovu ovog iznad napisanog, ali moram da kažem - kada su u pitanju web dizajneri i programeri, pa čak i "obični" korisnici interneta (tzv. surferi), ova dilema nikako ne bi trebala da postoji, a samim tim ni rečenica sa početka ovog teksta ne bi trebala da se odnosi na Internet.

Zašto? Zašto porediti jednu viševekovnu dogmu sa modernim internetom? Da li ipak postoje neke sličnosti?

Internet "religija" je mnogobožačka! Jedan od svemogućih i sveznajućih Bogova interneta (mogli bi ga uporediti sa Zevsom) je Google, a Biblija je zapisana na sajtu W3C. Inkvizicija su krajnji korisnici i posetioci sajta, koji žele samo jedno - ispravan prikaz vaše web prezentacije u njihovom web čitaču.

Svaki pravovernik internet religije (čitaj web programer, dizajner..) bi trebalo da zna šta su gresi i koje su posledice i kazne za nepridržavanje božijih zapovesti. Mučenja od strane internet inkvizicije nisu fizička, ali setite se npr. koliko muke, truda i vremena potrošite kako bi vaša web prezentacija izgledala dobro u svim browserima. Ako se držite pravila, vrhovni Bogovi interneta će to znati da cene. Vaš trud na izradi web prezentacije će biti nagrađen visokim plasmanom na listi sličnih sajtova.

Da li se svi pridržavaju istih zakona? Da li postoje privilegovani?

Zašto se pridržavati ovih pravila kada neki proizvođači web pretraživača pišu svoja pravila i ne žele da se pridržavaju drugih pravila osim svojih?

Zašto se pridržavati ovih pravila, kad možemo imati dobre sajtove koji nisu validni, možemo da manje ili više preferiramo određene browsere i da nas ne interesuje kako će ih neki drugi prikazati, ali...

Uvek postoji to "ali" i sumnja u postojanje "svemogućeg".

Jedan od osnovnih postulata ove religije - Validan sajt ne mora biti i dobar sajt, ali sajt sa mnogo grešaka, sajt koji ne prolazi validaciju - nikako ne može biti dobar!

Zašto? Šta je W3C? Šta sad to oni hoće, žele i traže od nas?

World Wide Web Consortium (W3C) je glavna međunarodna organizacija za World Wide Web standarde (skraćeno WWW ili W3). Ovaj konzorcijum je osnovan oktobra 1994. kako bi izučavao potencijale i razvojne protokole (specifikacije, software i alate) web-a, koji će osigurati njegovu evoluciju i operabilnost.

Da bi se postigla puna efikasnost web-a, web tehnologije bi morale biti međusobno kompatibilne, dozvoljavajući hardveru i softveru svakog proizvodjača pristup webu i omogućavajući im zajednički rad (mobilni telefoni, pametni telefoni, personalna digitalna pomagala, interaktivni televizijski sistemi, sistemi za prepoznavanje govora,...). Takođe, jedan od ciljeva W3C je da ovo učini dostupnim svim ljudima, koji god hardver imali, softver, mrežnu infrastrukturu, matični jezik, kulturu, geografsku lokaciju, fizičke ili mentalne sposobnosti. W3C je definisao ovaj cilj kao "mrežnu funkcionalnost" (Web interoperability). Objavljivanjem javnih (ni u čijem vlasništvu) standarda za web jezike i protokole, W3C traži način za onemogućavanje podeljenosti kako tržišta, tako i weba.

Kako web raste, potrebni su i sve moćniji alati da ga pretražujemo i tumačimo ogromne količine podataka, izrodila su se dva modela koji nam pomažu da upravljamo ovim podacima na globalnom nivou: Semantički web i Web servisi.

Po uopštenoj definiciji, semantika (reč potiče od grčkog semantikos, izvedeno od sema, znak) je nauka koja izučava značenje reči.

Semantički veb je projekat izrade univerzalnog medijuma za razmenu informacija stavljanjem dokumenata sa značenjem koje računar može da procesira na WWW. On predstavlja skup programa koji prikupljaju sadržaj sa veba iz različitih izvora, zatim procesira informacije i razmenjuje rezultate sa drugim programima. Semantički veb doprinosi efikasnom pretraživanju i time što omogućava poseban način predstavljanja informacija (kao skupovi globalno povezanih on-line baza podataka).
Web Servisi pružaju standardizovana sredstva za komunikaciju između različitih softverskih aplikacija, koje rade na najrazličitijim platformama i/ili okruženjima.

Oba modela su važna za umrežene sisteme, pa W3C radi na njihovoj pravilnoj integraciji, kako jednog sa drugim, tako i sa postojećom web infrastrukturom. Naprimer, web servisi koriste mogućnosti da imaju zajednički rečnik, jasno definisana imena, i zajednički model podataka, što se sve lako iskazuje tehnologijama semantičkog weba.

Markup Validation Service omogućava korisnicima interneta proveru HTML dokumenata, u odnosu na standarde za HTML i XHTML. Istovremeno omogućava kreatorima web sajtova proveru mark-up grešaka.

HTML validatori upoređuju mark-up na web strani sa W3C standardima. Standardi zavise od deklarisane verzije, a validator počinje čitanjem DOCTYPE deklaracije za utvrđivanje verzije standarda koje treba primeniti.

Kada validator pročita stranu i odredi standarde počinje da traži nedostajuće otvarajuće ili zatvarajuće tagove, znakove navoda i druge slične sintaksne greške u kodu, nakon toga prikazuje izveštaj o greškama. Sve greške se prikazuju u listi. Nekad je slučaj da ispravka samo jedne greške, uzrokuje i ispravljenje niza drugih ("cascade errors").

Kraj prvog dela...